Заваривање се обично односи на заваривање метала, углавном грејањем или притиском (оба се могу користити истовремено), тако да два одвојена објекта стварају међуатомску силу везивања и спајају се у једну методу формирања.
Коришћење процеса заваривања може уштедети метални материјал, поједноставити процес ливења и сечења и произвести делове тешких машина. Метални производи произведени поступком заваривања имају предности стабилних механичких својстава, лагане структуре, високих трошкова и издржљивости. Према различитом степену загревања и карактеристикама процеса у процесу заваривања, може се поделити у три категорије:
(1) Заваривање под притиском
Без обзира да ли се загрева или не током процеса заваривања, потребна је метода заваривања под притиском. Уобичајено заваривање под притиском укључује заваривање врућим притиском, заваривање под хладним притиском, заваривање отпором, заваривање дифузијом или заваривање експлозијом.
(2) Заваривање фузијом
Део заваривања радног комада се локално загрева до растопљеног стања да би се формирао растопљени базен (обично се додаје додатни метал), а завар се формира након хлађења и кристализације, и то двоје се комбинују у неодвојиву целину. Уобичајене методе заваривања фузијом укључују гасно заваривање, електролучно заваривање, заваривање плазма, заваривање електронским снопом и ласерско заваривање.
(3) Лемљење
Након што се лем (метал за пуњење) одговарајућег метала за заваривање истопи, зазор у споју се попуњава, а веза се постиже интердифузијом са металом који се завари. Радни предмет који се завари не топи се током процеса лемљења и генерално нема пластичне деформације.